Апелационо вијеће Врховног суда Федерације Босне и Херцеговине је након одржаног претреса осудило оптуженог Елдина Хоџића на 20 година затвора за кривична дјела Насиље у породици из члана 222. став 6. у вези са ставом 1. и Угрожавање сигурности из члана 183. став 1. Кривичног закона Федерације Босне и Херцеговине, као и кривично дјело Набављање, држање и ношење оружја и муниције без одобрења из члана 74. став 1. тачка а) Закона о набављању, држању и ношењу оружја и муниције Кантона Сарајево.

У образложењу пресуде Врховног суда ФБиХ стоји сљедеће, чланом 41 КЗ ФБиХ прописано је да се починитељу кривичног дјела који је крив може изрећи казна затвора;  казна дуготрајног затвора и новчана казна. Даље, чланом 43. став 1. Кривичног закона ФБиХ је прописано да казна затвора не може бити краћа од 30 дана нити дужа од 20 година, док је чланом 43б. став 1. Кривичног закона ФБиХ прописана казна дуготрајног затвора у трајању од 21 до 45 година.

Међутим, Кантонални суд у Сарајеву (даље: првостепени суд) је доношењем пресуде од 07.04.2023. године, оптуженом изрекао јединствену казну затвора у трајању од 35 година, дакле казну затвора која не постоји и која као таква није прописана кривичним законом. Против ове пресуде кантонално тужитељство није изјавило жалбу, већ само бранитељ оптуженог и то између осталог, због неправилне примјене одредбе 43. кривичног закона, конкретно указујући да је првостепени суд оптуженом изрекао казну затвора која не постоји по одредбама кривичног закона. Дакле, жалба је била изјављена само у корист оптуженог.

У поновном суђењу првостепени суд је донио пресуду 23.10.2023. године, којом је оптуженом поново изрекао јединствену казну затвора у трајању од 35 година, дакле поново оптуженом изрекао казну затвора која не постоји по одредбама кривичног закона. Ова пресуда је  оспоравана жалбом тужитељства и жалбом бранитеља оптуженог, између осталог и због неправилне примјене одредбе члана 43. кривичног закона. Међутим, чланом 322. Закона о кривичном поступку ФБиХ је изричито прописано да ако је поднесена жалба само у корист оптуженог, пресуда се не смије измијенити на његову штету – забрана реформатио ин пеиус или „забрана преиначења на горе“. То практично значи да неизјављивање жалбе тужитељства на прву донесену пресуду од 07.04.2023. године, којом је оптуженом изречена казна затвора која не постоји односно која није прописана кривичним законом, има за посљедицу да овај суд као другостепени суд, у смислу члана 322. Закона о кривичном поступку ФБиХ, оптуженом може изрећи само казну затвора, па му је с тим у вези, цијенећи све околности конкретног случаја, изрекао јединствену максималну казну затвора прописану кривичним законом у трајању од 20 година.