БОСНА И ХЕРЦЕГОВИНА

РЕПУБЛИКА СРПСКА

ОСНОВНИ СУД У СРЕБРЕНИЦИ

Број: 82 0 П 012368 21 П 5

Сребреница, 19.12.2022. године

ОСНОВНИ СУД У СРЕБРЕНИЦИ,  судија Сеад Алић, у правној ствари тужиоца: А.А., Е. А., Л. А., А. А., А. Б., Dž. Б., Л. Д., С. Д., Х. А. С., А. Х., Б. Х., Х. Х., Е. Х., М. Х., М. И., А. М., А. М., Х. М., С. М., Е. М., А. М., А.М., Е. М., М. М., К. О., М. О., Е. Омеровић, Халида Омеровић, Амине Орловић, Муаза Орловић, Самира Рамић, Раме С., Б. С., сви заступани по законским заступницима родитељима и по пуномоћнику  Н. А. адвокату из Сарајева, против тужене ОШ „Петар Кочић“ из Кравица, заступане по адвокату Д. М. из Сребреница, те умјешача Министарство просвјете и културе Владе Републике Српске, заступане по законском заступнику Правобранилаштву РС, Сједиште замјеника Власеница, ради утврђивања дискриминације из области образовања, након закључене главне расправе 18.11.2022.године у присуству пуномоћника тужитеља Н. А., адвоката из Сарајева и тужене адвоката М. Д. и заступника по закону умјешача, Н. М. замјеника у Правобранилаштву РС са сједиштем у Власеници, донио је дана 19.12.2022. године сљедећу:

П Р Е С У Д У

УСВАЈА СЕ  у цјелости тужбени захтјев тужитеља који гласи:

И

„Утврђује се да је тужена директно и индиректно дискриминисала тужитеље на етничкој и језичкој основи у смислу члана 2. и члана 3. став 1. Закона о забрани дискриминације у БиХ тако што им је ускратила једнако право у односу на дјецу српске националности у вези са правом на образовање на матерњем босанском језику, а која произлазе из члана 1. и 3. став 1., члана 6. и 7, члана 34. став 2., члана 35. и 36. Оквирног закона о основном и средњем образовању у БиХ („Службени гласник БиХ“ број 18/03), те члана 7. став 1.ј), члана 9, 11. став 2. и члана 12. ст. 1 – 3. Закон о основном васпитању и образовању („Службени гласник РС“ број 74/08, 71/09, 104/11 и 33/14), тако што је тужиоцима, за разлику од дјеце Српске националности, фактички ускартила парво да:

-          Изучавају босански језик и латинично писмо, као школски предмет у оквиру школског образовног процеса;

-          Користе свој босански језик И латинично писмо у коплетном процесу школског образовног процеса;

Односно, тако што је тужиоцима, за разлику од дјеце Српске националности, формално ускратила парво да:

-          користе уџбенике у процесу образовања на босанском језику и латиничном писму са садржајем који ће очувати културни и нацинални идентитет, језик и вјероисповјест тужитеља, те развијати свијест о властитом идентитету; 

-          имају ђачке књижице на босанском језику и латиничном писму, у којима ће бити уписан босански језик на идентичан начин као и за српски језик, без било каквог протежирања другог службеног језика у односу на босански.

Налаже се туженој да изврши радње којима се елиминише формална, тј. Фактичка дискриминација у смислу првог петита, те се налаже да омогући тужиоцима да:

-изучавају матерњи босански језик, као школски предмет у оквиру школског образовног процеса;

- у школском образовном процесу равноправно користе босански језик и латинично писмо;

-користе уџбенике у процесу образовања на босанском језику и латиничном писму са садржајем који ће очувати културни и национални идентитет, језик и вјероисповјест тужитеља, те развијати свијест о властитом идентитету;

-користе џачке књижице на босанском језику и латиничном писму, у којима ће бити уписан босански језик на идентичан начин као И српски језик, без било каквог протежирања другог језика у односу на босански.

Обавезује се тужена да о свом трошку пресуду обајви у медијима.

Тужена је дужна накнадити трошкове спора у износу 10.976,00 КМ КМ, а све у року од 15 дана, под пријетњом принудног извршења“.

О б р а з л о ж е њ е

Тужбом поднесеном дана 05.09.2013.године, која је запримљена код овог суда дана 06.09.2013.године, уређеном по налогу суда поднеском од  01.07.2015.године, те прецизираним тужбеним захтјевом од 23.02.2022.године, тужиоци су тражили као у изреци пресуде.У тужби и током поступка наводе да су тужитељи били уписани од 1 до 5 разреда у Подручну школу „ Петар Кочић“ која припада мјесној заједници Коњевић Поље, родитељи тужитеља су расељене особе које су се након оружаних сукоба у БиХ вратили у пријератна насља, те да је свим тужитељима матерњи језик Босански. Даље се у  тужби истиче да тужитељи подлијежу наставном плану и програму за основну школу који доноси Министар просвјет и културе и РС а на основу којег је донијет и распоред наставе који се примјењивао од 09.12.2013.године као и распоред наставе који се примјењивао до тог датума укључује интер алије предмет Српски језик. Поред тога наводи да су сви обавезни уџбеници за основну школу за школску 2013 и 2014 годину, а које је одобрило Министарство просвјете и културе РС написан на српском језику и ћириличним писмом, те да у РС не постоји нити један уџбеник за босански језик а нити постоје уџбеници написани на босанском језику, као и да су ти уџбеници шта више, не само са гледишта језика, већ и садржајно неприхватљиви за плурално, мултиетничко друштво, да је свеукупно вријеме досадашјег школовања ОШ „Петар Кочић“ у ђачким књижицама фалсификовала чињенице на начин да је тужитељима уписала оцјену из „Босанског језика“ а да је кроз наставни план и програм учен и изучаван искључиво једино „Српски језик“, а што произилази из Наставног плана и програма за основну школу тужене. Такође се наводи и да је дана 16.12.2013.године директор школе обавјестио Минисарство просвјете и културе РС да ће од 09.12.2013.године „организовати часове, разике садржаја из наставних предмета, познавање природе и друштва и матерњег језика у разредној настави, за све ученике који то желе у подручној школи Коњевић Поље“, те да на основу распореда часова од 09.12.2013.године ученици поред српског језика имају и допунску наставу од једног часа седмично из матерњег језика.

У тужби се истиче и то да тужитељи  не похађају наставу јер исту бојкотују, с обзиром да заједно са родитељима сматрају да је предметни наставни план и програм дискриминацијске природе, каква ситуација је била и у вијеме подношења тужбе.Тужитељи надаље истичу да су Бошњачка дјеца, ученици и њихови родитељи стављени у неповољнији положај у односу на српску дјецу и њихове родитље када је у питању право на образовање јер Министарство образовања и културе РС  не штампа уџбеник „босански језик“ нити штампа уџбенике на босанснком језику, нити их штампа на латиници.Поред свега наведеног тужитељи у току поступка истичу и то да се конкретни случај не тиче дискриминаторних прописа, већ да се предметни случај односи на поступање извршних органа РС- Министарсва просвјете и културе, које је донијело опште и појединачне правне акте (службени списак уџбеника и наствани план и порограм) те успоставило праксу која је дискриминаторна, коју би по мишљењу тужилаца суд требао осудити. Такође се истиче да привремени споразум о задовољавању посебних потреба и права дјеце повратника од 05.03.2002.године није никад стављен ван снаге, а да би се права из овог споразума могла дефинисати као мјере позитивне дискриминације у смислу одредбе члана 9. Закона о забрани дискриминације у БиХ као и то да све док надлежни управни органи у БиХ и РС не проведе уставне законске норме које се тичу облика, система, оганизације и стандарда плуралног образовања, тужиоци сматрају да је један од начина превазилажења свих проблема изучавање тзв. националне групе предмета, а да је то према мишљењу тужилаца у ситацији када не постоје уџбеници на босанском језику апсолутно неопходно, те да би ускраћивање права из наведеног споразума значило стављање у неповољнији положај бошњачких ученика и њихових родитеља. У завршном излагању сматрајући доказаним основаност тужбеног закона тужитељи предлажу да суд усвоји у цијелости тужбени захтјев онако како је то наведено у изреци пресуде уз захтјев за накнаду трошкова.

У одговору на тужбу тужени истиче приговор ставарне надлежности овога суда, неуредност тужбе, неблаговременост, односно да је иста поднесена протоком законског рока, приговор активне и пасивне легитимације, те сматра да се у овој правној ствари ради о пресуђеној ствари(рес иудицата). Надаље, тужена истиче да се настава у РС одвија у складу са законским и подзаконским актима, да законским прописима ни ентитета ни БиХ није прописана обавеза увођења националне групе предмета. Тужена даље наводи да је пресудом Уставног суда број  У-26/13 од  10.04.2015.године утврђено да су Закон о основном образовању и васпитању и Закон о средњем образовању РС, као и закони кантона у ФБиХ, у складу са Уставом БиХ, чланом 14. Европске Конвенције у вези са одредбама члана 2. Протокола бр. 1 уз Европску Конвенцију, те  чланом 1. Протокола бр.12 уз Европску конвенцију, односно да наведеним законским прописима није прописана дискриминација нити једним чланом, по било ком основу, те да тужитељи као држављани БиХ могу похађати наставу која се организује у складу са наставним планом и програмом ентитета, те да је наставни план и програм усклађен са важећим прописима који регулишу дату област. Надаље, тужена истиче да у школама сви наставници и ученици могу писати и усмено се изражавати односно користити било који од језика конститутивних народа, те да сва три конститутивна народа могу слушати и разумјети материју из било ког предмета и одговарати на свом језик, и то без превода будући да га сви разумију. Тужена истиче и да измјена наставног плана и програма не спада у домен судске власти, те да увођење националне групе предмета није прописано нити једним законским или подзаконским актом и да увођење националне групе предмета доводи до директне сегрегације међу дјецом.

Поднеском од 14.08.2017.године Министарство просвјете и културе Владе Републике Српске је путем свог законског заступника Правобранилаштва РС сједиште замјеника у Власеници затражило да му суд дозволи мјешање у парницу на страни тужене основне школе. Након што се странке нису противиле, те утврдивши да постоје законски основи за то, суд је дана 04.09.2017.године донио рјешење којим је усвојио захтјев Министраства, те је исто путем свог законског заступника у даљем поступку учестовало као умјешач на страни тужене. Током поступка је истицало да оспорава тужбени захтјев из свих разлога које је навела тужена школа и посебно је истицано да се овдје ради о пресуђеној ствари јер је пред Основним судом у Бања Луци вођен парнични поступак истих тужитеља са истим тужбеним захтјевом против Министарства просвјете и културе Владе Републике Српске, у којем поступку је тужбени захтјев тужилаца правоснажно одбијен.

У доказном поступку изведени су сљедећи докази, увидом и читањем:

-          Копије извода из матичне књиге рођених за све тужитеље;

-          Копије ђачких књижица тужитеља који су уписани од 2. до 5. разреда;

-          Распоред часова тужене од 09.12.2013. године;

-          Обавјештење Основне школе „Петар Кочић“ број 175/13 од 06.12.2013. године;

-          Избор из публикације Завода за статистику БиХ Етничка обиљежја становништва - резултати за републику и по општинама1991, Статистички билтен 233.

-          Наставни план и програм за први разред, наставни план и програм за други разред, наставни план и програм за трећи разред, наставни план и програм за четврти  разред и наставни план и програм за пети разред.

-          Одговор на иницијативу Републичког педагошког завода, број 07/2.01/032-614-323/4, од 12.08.2014. године, на околност да се „језик српског народа“ у Републици Српској у употреби зове „Српски језик“, као и да не постоји „босански језик“;

-          Акт Републичког педагошког завода „Екстерно вредновање постигнућа ученика 9. разреда из српског језика и математике, школске 2013/14. године“, број 07/2.01/01-614-212/14, од 14.04.2014. године, на околност  да се „језик српског народа“ у Републици Српској у употреби зове „Српски језик“;

-          Списак предмета и уџбеника за школску годину 2013/14, на околност да се изучава само „српски језик“ у основним школама, са уџбеницима на српском језику и ћирилици;

-          Списак предмета и уџбеника за школску годину 2015/16, на околност да се изучава само „српски језик“ у основним школама, са уџбеницима на српском језику и ћирилици;

-          План проведбе привременог споразума о задовољавању посебних потреба и права дјеце повратника из марта 2002. године.

-          Позиви окривљених родитеља (Р. Х., Ф. М., М. М., А. Д., С. Б., А. Д., А. Х., С. М., М. А., А. А.) на претрес, на околност прављења притисака на родитеље да се не боре за своја права;

-          Захтјев за приступ информација, од 04.11. 2016. године;

-          Одговор на захтјев о приступу информацијама од 05. 12. 2016. године;

-          новинске чланке објављени на порталима БХРТ и Радио слободна европа

-          фактуре број 21-Ф510-000580, 21-З510-000099, 21-З510-000100, 21-Ф510-000608, 21-Ф510-00070, и 21-Ф510-000723

-          списак ученика првог и другог и трећег разреда и списак ученика трећег и четвртог разреда,

-          списак бивши и садашњи радника тужене школе који су бошњачке националности,

-          дијелове за четири одјељенске књиге „други разред, други и трећи разред, трећи и пети разред и четврти разред“

-          пословник о раду школског одбора од 04.12.2013.године,

-          Правилник о раду и поступку избора и разрјешења чланова школског одбора од 26.02.2018.године,

-          увид у записнике са сједница школског одбора од 04.12.2013.године и од 15.07.2014.године.

Прочитани искази саслушаних свједока:

-          М. А., родитељ члан Вијећа родитеља ОШ „Петар Кочић“ Кравице, и М.О., родитељ и протагонист догађања од 2012. до данашњег дана, Коњевић Поље бб, Нова Касаба, на околност провођења дискриминаторске политике код туженог, непостојања уџбеника на босанском језику и латиничном писму, немогућности кориштења босанског језика и латиничног писма у едукативном процесу, забрани кориштења назива „босански језик“;

-          Р.Х., Коњевић Поље бб, Нова Касаба;

-          Алвис Хасановић, Коњевић Поље бб, Нова Касаба;

-          А. Д., Побуђа бб, Нова Касаба;

-          С. М., Церска бб, Нова Касаба, сви  на околност прављења притиска да се одустане од борбе за право

-          Саслушани свједок М.С. и законски заступник тужене директор школе С. Т.,

-          Извршен је увид и читање  налаза и мишљења вајештака из области лингвистике Б. М. из професора за лингвистику на Универзитету у Источном Сарајеву, проведено је њено саслушање на главној расправи.

Оцјеном свих проведних доказа појединачно и у њиховој међусобној вези у смислу одредаба члана 8. ЗПП-а, суд је донио одлуку као у изреци из слиједећих разлога.

У преметној правној ствари ради се о поступку који је покренут тужбом поднесеном још дана 05.09.2013.године, због протека времена (више од 9 година трајања поступка) и различитих одлука судова, по оцјени овог суда битно је навести генезу и одлуке судова током поступка (прва одлука је одлука Основног суд у Сребреници од дана 20.10.2017.године тј. пресуда број 82 0 П 012368 16 П 4 којом је усвојен тужбени захтјев тужитеља и утврђено постојање дискриминације, затим у жалбеном поступку Окружни суд у Бијељини је дана 22.10.2021.године донио пресуду којом је предње наведана пресуда суда у Сребреници преиначена и одбијен је тужбени захтјев тужитеља, затим у поступку по ревизији Врховни суд Републике Српске дана 30.10.2018.године је донио одлуку којом је ревизија тужитеља одбијена, затим у поступку по апелацији Уставни суд у Босне и Херцеговине је донио одлуку број АП 190/19 од 23. јуна 2021.године, којом је усвојио апелацију тужитеља, утврдио повреду права загарнтованих уставом и укинуо ранију одлуку Врховног суда РС којом је ревизија одбијена тј, одлуку број 82 0 П 012368 18 Рев од 30.јануара 2018.године, те наложио Врховном суду да доносе нову одлуку, Врховни суд РС по налогу Уставног суда БиХ, је дана 11.08.2021.године донио одлуку број 82 0 П 012368 21 Рев, којом одлоком је измјенио своју ранију одлуку и ревизију тужитеља усваја те истом одлуку другостепеног суда у Бијељини број 82 о П 012368 18 Гж 3 од 25.04.2018.године укида и предмет враћа суду у Бијељини на поновни поступак, Окружни суд у Бијељини по налогу Врховног суда Републике Српске, је дана 22.10.2021.године донио ново Рјешење број 82 0 П 012368 21 Гж 4, којим мјења ранију одлуку којом је преиначио првостепену пресуду и одбио тужбени захтјев тужитеља, сада се првостепена пресуда број 82 0 П 012368 П 4 од 20.10.2017.године укида и предмет враћа овом суду да проведе нови поступак.  У овом поновљеном поступку, овај суд је уважио упуте виших судова тј. Одлуку Уставног суда БиХ број АП 190/19 од 23. јуна 2021.године,  у смилу одредаба члана 72. Правила Усатвног суда БиХ (“Сл.гласник БиХ” број 94/14) којим је прописана обавеза суда да у оквиру својих надлежности, поштује и проводи одлуке Уставног суда. Затим у смислу одредба члана 228 ЗПП-а Републике Српске, овај суд је, одмах по пријему рјешења окружног суда заказао припремно рочиште, рочиште за главну расправу, те извео све парничне радње и омогућио странкама да проведу све доказе које су предложили и омогућио да се расправе сва спорна питања, што је оправдано утицало на трајање овог поновљеног поступка.

Обзиром да су у поновљеном поступку пуномоћник тужене и законски заступник умјешача истакли да остају код раније изнесених ставова и примедби,па је суд поновно, као и у пресуди број 82 0 П 012368 П 4 од 20.10.2017.године, прије мериторног рјешавања предметне ствари, првобитно је цјенио истакнуте приговоре од стране тужене и умјешача како слиједи.

Међу парничним странкама није спорно, а и из проведених доказа несумњиво произилази да су млдб тужиоци били ученици тужене од И до В разреда, те да су касније на свој захтјев односно захтјев њихових родитеља као законских заступника, затражили исписнице из тужене школе а тренутно похађају наставу  у теренском одјељењу Основне школе „Владислав Скарић“ из Сарајева које се налази у Новој Касаби.

Приговор пресуђене ствари тј. рес иудицата који је истицала тужена и умјешач није основан из слиједећих разлога. Да би се радило о пресуђеној ствари потребно је да постоји субјективни (истовјетност странака) и објективни (истовјетност чињеничног основа и захтјева) идентитет парничних поступака тј. овог поступка и поступка који је вођен код Основног суда у Бања Луци, увидом у пресуду Основног суда у Бања Луци број 71 0 П 184192 14 П од 12.01.2016.године а која је потврђена Пресудом Окружног суда у Бања Луци број од 24.03.2017.године и тиме постала правоснажна, суд је утврдио да је код наведених судова вођен парнични поступак истих тужитеља као и у овом предмету, против туженог Министарства просвјете и културе Владе Републике Српске, тужбени захтјев је био идентичан тужбеном захтјеву у овом предмету а и чињенични основ је сличан са одређеним разликама које ће касније бити појашњене. Из наведеног суд је несумњиво утврдио да није испуњен један од кумулативних услова тј. субјективни(истовјетност странака), јер су странке у поступку пред судом у Бања Луци биле тужитељи у овом предмету а тужени Министарство просвјете и културе Владе Републике Српске, док је у овом предмету тужена Основна школа „Петар Кочић“ из Кравице, дакле не постоји идентитет странка. Због наведеног приговор пресуђене ствари суд цјени неоснованим.

Одлучујући о приговору мјесне ненадлежности тужене, суд је утврдио да је исти неоснован. Одредбама Закона о дискриминацији чланом 13. став 1. прописано је да су за спорове по тужби из члана 12. истог закона (тужбе за утврђивање дискриминације, тужбе за забрану или отклањање дискриминације, тужбе за надокнаду штете) у првом и другом степену надлежни судови опште мјесне надлежости. Одредбама ЗПП-а чланом 30. став 1. прописано је да је за суђење у споровима против Републике Српске, општина, као и других облика територијалних организација, опште мјесно надлежан суд на чијем се подручју налази сједиште тужене, па како у овој правној ствари тужена има сједиште на подручју територијалне надлежности овог суда, то је овај суду надлежан за одлучивање у предметној правној ствари.

Питање стварне надлежности је правоснажно рјешено током овог поступка одлуком другостепеног суда у Бијељини којем је одређено да је стварно надлежан за поступање у овој правној ствари овај суд.

Неоснован је и приговор тужене о неблаговремености поднесене тужбе. Тужитељи у предметној правној ствари траже утврђивање дискриминације, због онемогућавања одвијања наставе на матерњем језику тужитеља, босанском језику, непостојања штампаних обавезних уџбеника у Републици Српској на босанском језику и латиничном писму, као и због неувођења националне групе предмета, истичући да су таквим поступањем тужене доведени у неравноправан положај, тј. да је тужена повриједила њихово право на образовање под једнаким условима и право на одржив повратак и његовање валститог идентитета. Имајући у виду да се ради о повреди права која континуирано траје, то рок за подношење тужбе није ни почео тећи, те како се првотужитељи још увијек налазе у истој правној ситуацији ирелевантно је што исти више нису ученици школе „Петар Кочић“, па је слиједом наведеног тужба у предметној правној ствари благовремена.

Одлучујући о приговору недостатака активне легитимације, суд је утврдио да је исти неоснован. Наиме малољетни тужитељи су држављани Босне и Херцеговине чији су родитељи у току рата били избјегли или расељени па су се вратили у своје пребивалиште, а што је суд утврдио из изјава саслушаних свеједока. Како тужитељи, сходно одредбама члана 12. став 1. Оквирног закона о основном и средњем образовању своје право на образовање остварују у школи у Коњевић Пољу, то су исти и активно легитимисани за подношење тужбе у предметној правној ствари.

Приговор тужене о недостатку пасивне легитимације овај суд сматра неоснованим. Имајући у виду да је у надлежности тужене да у складу са својим надлежностима регулише образовни систем, а како тужитељи тврде да су дискриминисани због онемогућавања  одвијења наставе на матерњем језику тужитеља, босанском језику, те непостојања штампаних уџбеника у Републици Српској на боснском језику и латиничном писму, као и због неувођења националне групе предмета, односно како тужитељи траже утврђивање дискриминације у стварима, тј. правима за чије регулисање је надлежна тужена, то је тужена пасивно легитимисана у предметној правној ствари.

Обзиром да је све напријед наведене процесне приговоре суд одбио као несоноване, суд се упустио у мериторно рјешавање предметне ствари па је донио одлуку као у изреци из слиједећих разлога.

Предмет спора у овој правој ствари јесте захтјев тужитеља којим  траже утврђивање дискриминације тј. Повреде права на образовање под једнаким условима, и повреде права на његовање властитог идентитета , због онемогућавања одвијања наставе на матерњем језику тужитеља, непостојања штампаних обавезних уџбеника у Републици Српској на Босанском језику и латиничном писму као и због неувођења националне групе предмета.

Према томе, у конкретном случају, ријеч је о тужби за утврђивање дискриминације и за њено отклањање у смислу одредби члана 12 став 1 а) И б) Закона о забрани дискриминације (сл.гл. БиХ бр.59/09). Дискриминација представља различито поступање тј.прављење разлика које се заснивају на личној карактеристици неког лица, што резултира различитим третманом појединаца у сличним ситуацијама, а тај третман нема објективно или  разумно оправдање (Непосредна дискриминација). У прилог томе стоји и судска пракса Уставног суда БиХ (АП366/10) као и пракса Европског суда за људска права према којој дискриминација наступа ако се лице или група лица који се налазе у аналогној ситуацији различито третирају на основу пола, расе, боје коже, вјере, у погледу уживања права из Европске конвенције, а не постоји објективно и разумно оправдање за такав третман или употребу средстава наспрам жељеног циља који нису у пропорционалном односу ( Европски суд, Белгијски језични случај пресуда од 09.02.1967.године, серија А, број 6, ставак 10). При томе је неважно да ли је дискриминација посљедица различитог законског  третмана или примјене самог закона (Европски суд, Ирска против Велике Британије, пресуда од 18.03.1987.године, серија А, број 25, слобод 226).

До дискриминације долази и када адресат обавезе, третира на исти начин лица која се налазе у битно другачијим ситуацијама без објективног и разумног оправдања када је ријеч о посредној дискриминацији (Тлименос против Грчке/Велико вијече/број34369-97,ЕЦХР2000-ИВ).Тако и закон  о забрани дискриминације објашњава да је дискриминација различито поступање према неком лицу или групи лица по једном од забрањених основа које има за сврху или посљедицу онемогућавање вршења права и слобода у свим областима јавог живота. Одредбама Закона о забрани дискриминације чланом 2. Став  1. Прописано је да се дискриминација дефинише као свако различито поступање, укључујући и свако искључивање, ограничавање или давање предности утемељено на стварним или претпостављеним основама слобода било којем лицу или групи лица на основу  њихове расе, боје коже, језика, вјере, етничке припадности, националног или социјалног поријекла, везе са националном мањином, политичког или другог увјерења, имовног стања, чланства у синдикату или другом удружењу, образовања, друштвеног положаја и пола, полног изражавања или орјентације, као И свака друга околност, која има за сврху или посљедицу да било којем лицу онемогући или угрожава признавање, уживање или остваривање на равноправној основи права и слобода у свим областима јавног живота. Дакле, дискриминација односно различит третман није обично различито поступање, оно мора бити у вези са неком личном карактеристиком, као што је раса, пол, боја итд...и мора бити у вези  са остваривањем неког права. Свако различито поступање не подразумјева и дискриминацију уколико за такво разликовање постоји разумно и објективно оправдање (Уставни суд БиХ, Одлука о допустивости И меритуму, У 26/13 од 26.03.2015.године.)

Одредбама истог закона члана 12 став 1 прописано је да лица или група лица која су била изложена било којем облику дискриминације могу поднијети тужбу за утврђивање дискриминације, тужбу за забрану или отклањање дискриминације, тужбу за накнаду штете, као и захтјев да се пресуда којом је утврђена повреда права на једнако поступање на трошак туженика објави у медијима.

Законом о забрани дискриминације чланом 15. став 1 прописано је да у случајевима када лице или група лица наводе чињенице у поступку из члана 12. истог закона поткрепљујући наводе о томе да је забрана дискриминације прекршена, наводни прекршилац дужан је да докаже да није прекршио принцип једнаког поступања или забране дискриминације у предмету расправе.

Према томе код поступка за утврђивање дискриминације одступљено је од стандардног схватања терета доказивања . У смислу одредби члана 15. Закона о забрани дискриминације, тужилац треба учинити вјероватним да је до дискриминације дошло, то значи да тужилац у поступку за заштиту од дискриминације није дужан у потпуности доказати дискриминацију већ је довољно да докаже постојање претпоставке дискриминације након чега тужени мора доказивати да није дискриминисао тужиоца у конкретном случају.Тужиоци као лица која тврде да су дискриминисана, да би успјешно пребацила терет доказивања на другу страну морају доказати да су на основу једне од својих карактеристика која представља забрањену основу дискриминације, што у конкретном случају представља њихова етничка и језичка припадност, другачије третиране од других лица (тзв.компаратора) у аналогној ситуацији.

У конкретном случају тужитељи тврде да су бошњачка дјеца, и да су као ученици дискриминисани у погледу права на образовање, и стављени у  неповољнији положај у односу на српску дјецу, због тога јер је истима онемогућено одржавање наставе на матерњем језику тужитеља, на босанском језику као и непостојања штампаних обавезних уџбеника у  РС на босанском језику и латиничном писму, као и због неувођења националне групе предмета.

Обавеза тужитеља у предметној правној ствари била је да докаже, тј.да учини вјероватним да је до дискриминације дошло, односно како то закон прописује „да поткријепи наводе“о томе да је забрана дискриминације прекршена. Тек након што тужитељи учине вјероватним да су поступањем тужене дискриминисани на претходно описан начин, терет доказиванај пребацује се на супротну тј. Тужену страну која је дужна доказати да поступањем исте тужитеље нису дискриминисали.

У смислу предњих навода суд је цјенио проведене доказе које су предложили тужиоци, па је утврђивао на основу истих да ли су тужитељи „учинили вјероватним“ да су поступањем тужене дискриминисани.Увидом у фцо џачких књижица тужитеља суд је утврдио да се у истим, свим тужитељима, у рубрици која се односи на језик од стране наставника или учитеља ручно уписивало „Босански језик“. На рочишту 07.07.2017. године саслушани су свједоци: М. О., М. А., Х. Р., А. Х., А. Д., С. М., који су својим изјавама сагласно изјавили да се од стране тужене школе само формално у наведеној рубрици уписивао као предмет „Босански језик“ док је дјеци у школи предавано искључиво из уџбеника који су се звали „Српски језик“ у већини ћириличним писмом и од стране предавача који су у знатно већем броју били српске националности, због чега смтрају да су њихова дјеца дискриминисана у односу на ученике српске националности.

Суд је дјелимично поклонио вјеру наведеним свједоцима и то у дјелу у којем тврде да је предмет који су дјеца учила у школи као матерњи језик у ствари био  „Српски језик“, а ово суд сматра тачним јер је то утврдио довођењем у везу исказа ових свједока са материјалним доказима и то прије свега „Наставним планом и програмом“ који је јавни документ донешен и јавно објављен од стране Министарства просвјете и културе РС. Увидом у овај документ прве и друге тријаде суд је утврдио да је овим планом и програмом одређено да се као матерњи језик у основним школама Републике Српске изучава само предмет „Српски језик“. Из наведеног суд закључује да је тачна тврдња саслушаних свједока да је код тужене суштински изучаван предмет „Српски језик“ а да се у ђачке књижице само формално ручно уписивао назив језика као „Босански језик“. Суд није прихватио дио исказа свједока у дијелу у којем су говорили да су уџбеници из којих су дјеца учила били искључиво на ћириличном писму а из простог разлога јер су тужиоци као доказ могли предложити уџбенике које су дјеца користила у школи а који су им засигурно били доступни, на који начин би ово спорно питање било рјешено, као ни дио исказа у којем су свједоци говорили о томе да у предавачи били искључиво српске националности јер су могли предложити саслушање предавача као свједока или саслушање законског заступника тужене на те околности, што у овом случају нису урадили. Међутим, и са наведеним пропустима тужиоца, на основу проведених доказа суд смтра да су тужиоци „довољно поткријепили“ своје наводе о постојању дискриминације, односно овај суд цјени да су тужиоци учинили вјероватним постојање дискриминације. Овај закључак суд темељи прије свега на егзактно материјалном доказу  „Наставни план и програм И и ИИ тријаде“ који је јавни документ донешен и јавно објављен од стране Министарства просвјете и културе РС а који представаља оквир за одвијање настваног процеса у основним школама у Републици Српској, а који је несумњиво примјењивала и тужена. У овом документу у дијелу којим су одређени „наставни предмет и предметно подручје“ у робрици којом се одређује учење језика је децидно наведено да ће се изучавати само „Српски језик“, ни у једном дијелу овог јавног и обавезујећег акта није предвиђено изучавање „Босанског језика“. Суд сматра битним истачи да овај документ „Наставни план и програм И и ИИ тријаде“ који је у овом предмету проведен као доказ у предмету који је вођен код Основног суда у Бања Луци није предлаган као доказ од стране тужиоца (што је видљиво из пресуде наведеног суда), а што предстваља различиту чињеничну основу ова два предмета што је у коначници довело и до другачије одлуке а и додатно поткрепљује став суда да се не ради о пресуђеној ствари. Поред тога став суда, да су тужиоци учинили вјероватним постојање дискриминације, додатно потврђује и материјални доказ из списа, акт саме тужене број 135/17 од 05.07.2017.године под насловом „Одговор на акт број 82 0 П 012368 16 П 4, у којем сама тужена наводи „У подручној школи у Коњевић пољу ученици од 6 до 9 разреда имају  заступљену националну групу предмета ( језик бошњачког народа, географију, историју и исламска вјеронаука). Настава из тих предмета реализује се по наставном плану и програму Тузланског  кантона. Ученици од 1 до 5 разреда  немају уведену националну групу предмета, тј. они раде по наставном плану и програму РС. Књиге из наведених предмета написане су латиницом, изузев једног дјела текста у читанкама гдје је заступљена и ћирилица.

ЈУ ОШ „Петар Кочић“ Кравица примјењује Привремени споразум о задовољавању посебних потреба и права дјеце повратника од 05.03.2002.године за ученике од 6 до 9 разреда, а за ученике од 1 до 5 се не примењује јер има мање од десет ученика у разреду. „Као и исказ законског заступника тужене директора школе Томић Станка који је одговарајући на питања пуномоћника тужиоца између осталог је изјавио: да за ученике од 1-5 разреда настава се изводи по плану и програму Републике Српске, а уџбеник за језик се зове “Српски језик” који је штампан дјелимично на чирилици и латиници јер се оба писам изучавају у школи. Док ученицима од 6-9 разреда је омогућено и обезбјеђени су уџбеници за изучавање националне групе предмета(Језик Бошњачког народа, Хисторија, Геогафија И Исламска вјеронаука), те да у туженој школи не постоји језик који се зове “Босански језик”. Дакле из наведених доказа несумњиво је да ученици  српске нациналности (компаратор) који наставу похађају код тужене од И до В разреда, имају могућност изучавања свог матерњег језика својственог њиховом идентитету тј. уче „Српски језик“, док дјеца тужиоци који су бошњаци немају могућност да код тужене уче свој матерњи језик својствен њиховом нациналном идентитету тј. „Босански језик“ нити друге предмете који спадају у категорију „национална група предмета“. Поред тога само тужена признаје да дјеца бошњачке националности у подручној школи у Коњевић пољу ученици од 6 до 9 разреда имају заступљену националну групу предмета ( језик бошњачког народа, географију, историју и исламска вјеронаука). Настава из тих предмета реализује се по наставном плану и програму Тузланског  кантона. а за ученике од 1 до 5(тужиоци) се не примењује овакав образовни процес.

Из свега предње наведеног овај суд сматра да су тужитељи учинили вјероватним да су поступањем тужене дискриминисани на претходно описан начин, па у смислу одредби члана 15 Закона о забрани дискриминације терет доказивања  пребацује се на супротну тј. тужену страну која је дужна доказати да поступањем исте тужитељи нису дискриминисани. Мишљење овог суда је подударно са одлуком Уставног суда БиХ број АП 190/19 од 23. јуна 2021.године и одлуком Врховног суда број 82 0 П 012368 21 Рев 2 од 11.08.2021.године.

У том правцу тужена Основна школа је као доказе је у предходном поступку предложила релевантну судску праксу и то:  -пресуду Основног суда у Бања Луци број 71 0 П 184192 14 П од 12.01.2016.године, -пресуду Окружног суда у Бања Луци број 71 0 П 184192 16 Гж од 24.03.2017.године, -одлуку односно пресуду Уставог суда БиХ У-26/13 од 10.04.2015.године, те да суд службеним путем прибави пресуду Општинског суда у Сарајеву број 65 0 П 369277 13 П од 19.08.2015.године.

Суд је цјенио предње наведне одлуке судова и нашао да исте нису од битног утицаја на овја спор. Пресуда суда у Бања Луци коју је потврдио Окружни суд у Бања Луци се у битноме темељи на томе да тужиоци у предмету против министарства нису довољно поткријепили наводе о постојању дискриминације те нису испунили услове за пребацивање терета доказивања на туженог, у овом предмету суд је на располагању имао додатне доказе (што је све предхоходно појашњено) тако да је чињенична основа ова два предмета различита а што је и слиједом тога узроковало и другачију одлуку. 

Пресудом Уставог суда БиХ У-26/13 од 10.04.2015.године тужена је настојала доказати да су закони о основном образовању и васпитању, посебно закон који примјењује тужена, оцјењивани од стране уставног суда и да је утврђено да исти није дискриминаторан, што наравно прихвата и овај суд али ни тужиоцу у овом поступку нису истицли примједбе на одредбе закона о основном образовању, баш супротно у тужби захтјевају примјену његових одредба, дакле ова одлука није у битном релевантна за пресуђење у овој правној ствари. Пресудом Општинског суда у Сарајеву број 65 0 П 369277 13 П од 19.08.2015.године тужена је настојала да докаже да је у том предмету вршено вјештачење од стране истакнутих лингвиста који су мишљења да језици који су у употреби у БиХ имају велику међусобну подударност и да не постоје  ни минималне језичке препреке када је у питању комуникација између срба и бошњака и да је у питању исти језик који се само различито „зове“. Ове ставове у цјелости прихвата и оваја суд јер нема сумње да непостоје никакве препреке за комуникацију међу различитим националностима што је самим вођењем овог поступка јасно. Међутим, не може се овим ставовима сматрати основаном тврдња тужене да изучавањем предмета који тужена искључиво назива „српски језик“ испуњава се у цјелости право тужиоца на изучавање њихвог матерњег језика, ноторна чињеница да  срби и бошњаци без икаквих препрека комуницирају и у суштини употребљавју исти језик који различито називају, не лишава права тужиоце да свој језик назову онако како то они желе, односно не ослобађа законске обавезе тужену школу која јој је одређена Оквирним законом о основном образовању БиХ који у члану 34.став 2. прописује да  школа своју улогу и обавезе остварује у окружењу које развија културни и национални идентитет, језик и вјероисповјест сваког ученика. Дакле, иако се по мишљењу лингвиста, као и уваженог лингвисте проф.др. К. М., када су у питању језици у употреби у БиХ чине исти језик који различито називамо, што овај суд у цјелости прихвата, ипак се морају имати у виду обавезујуће законске одредбе, конкретно члан 7. Закона о основном образовању и васпитању РС, којим је одређено да ће се језици конститутивних народа Босне и Херцеговине употребљават у свим школама, у складу са Уставом Босне и Херцеговине. Сви ученици ће у школама изучавати писма која су у службеној употреби у Босни и Херцеговини, а члан 34. став 2. Оквирног закона прописује да школа своју улогу и обавезе остварује у окружењу које развија културни и национални идентитет, језик и вјероисповијест сваког ученика.

Предње описана судска пракса на које се позивала тужена, није довољна сама по себи, да се може поуздано извести закључак да поступањем тужене тужитељи нису дискриминисани.

У овом поновљеном поступку од стране тужених проведени су додатни докази и то; увид и читање  налаза и мишљења вајештака из области лингвистике прф.др. Б. М.  професора за лингвистику на Универзитету у Источном Сарајеву, иако се ради о стручном раду уважене професорице, у битном је овај налаз потврдио ранији став овог суда и мишљење уваженог лингвисте проф.др. К. М., да када су у питању језици у употреби у БиХ они чине исти језик који различито називамо, што овај суд у цјелости прихвата.Дакле, ноторна чињеница да језици у употреби у БиХ (хрватски, српски, босански)  чине исти језик који различито називамо, није довољан да се прихвати као основана теза тужене и умјешача да је изучавањем уџебника који носи назив”Српски језик” а нема уџебника који носи назив “Босански језик”, предствља у довољној мери омогућавање уживања парва на језик тужитељима. Српски и Босански језик са тачке гледња лингвистике и као средство комуникације су слични, до те мјере да уџбеници, наства и други акти формални на Српском језику, де фацто су разумљиви дјеци бошњачке националности, али то не ослобађа тужену да де иуре не омогући тужитељима право на изучавање оног језика који они сматрају својим. Право на једнакост на основу етичке припадности предствља, у конкретном случају, једноставно тезу: све што имају дјеца Српске етничке припадности, морају имати и дјеца бошњачке етничке припадности, јер припадници конститутивних народа морају бити једнако третирани, на цијелој територији БиХ,без обзира на фактичку бројност у одређеним срединама, што у конкретном случају код тужене није случај, јер је недвојбено да дјеци бошњачке нациналности није омогућено изучавање њиховог матерњег језика којег они зову “Босански језик”.

Суд сматра битним и разјаснити спорно питање назива језика, наиме  иако се прихвати као испарвна лингвистича творба назива језика, као то у свом налазу разумљиво појашњава вјешатак проф.др. М. Б. (Српски народ- Српски језик, Хрватски народ -Хрватски језик, Бошњачки народ-Бошњачки језик или Језик Бошњачког народа), према појашњењу Уставног суда БиХ у одлуци број У 7/15 од 26.јуна 2016.године врло јасно разјашњава да уставно право на име језика према жељи онога народа који говори тај језик неможе бити увјетовано лингвистичким правилима, јер уставно право на име језика има превагу над лингвистичким правилима, дакле парво тужитеља као дјеце бошњачке националности да свој језик назову Босанским језиком је јаче од лингвистичке творбе назива језика. Обзиром да тужитељи своје језик желе назвати Босанским језиком, а током овог поступка је несумњиво доказано да јавне власти у Републици Српској, а тиме и тужена сматрају да Босанки језик у опште не постоји, него само може бити “Језик бошњачког народа” које је то наведено у члану 7.став 1.Устава РС,  суд сматра битним појаснити и ту дилему, на начин ако је то урадио Уставни суд БиХ у својој одлуци бриј У 7/15 од 26.јуна 2016.године однсоно.. да је језик власништво народа који га говори и зато његово име треба одражавти жеље већег броја људи који га говоре.Уставно начело о слободи уоптребе свог језика и слободи именовања свог језика према властитој жељи произилази из поштовања начела људског достојанства, те предваља изражавање припадности народу, посебно изражавање националне културе, те да, Устав БиХ као највиши правни акт, нигдје не прописује да се имена језика којима говоре конститутивни народи морају везати за име конститутивног народа, него се даје парво конститутивним народима и осталим да језик којим говоре назову именом каквим желе, па слиједом наведнеог  тужиоци имају паво назвати свој језик онако како они желе, а јасно је да је то “Босански језик” а не “Језик Бошњачког народа” како им се намеће мимо њихове воље, без обзира што у потпуности разумију и Српски језик који изучавају у школи.

У исказима свједока М. С., само је појашњено да је до проблема код тужене дошло након престанка кориштења “Привремног споразума”, и укидањем националне групе предмета, јер се број ученика смањио, па за ученике од И до В разреда је укинута “нацинална група предмета” и изучавање исте на уџбеницима штампаним у Тузланском кантону и по настваном плану и програму тог кантона, због чега су се ученици и родитељи побунили и дошло је до протеста и напуштања школе од стране тужитеља, те да је тужена, а и он лично, настајо рјешити ова проблем споразумно, до чега нажалост није дошло. Исказ законског заступника тужене директора Т. С., по оцјени овог суда, само је потврђено постојање дискриминације, он је изајвио да се школа труди рјешити овај проблем али и да се у школи изучава само “Српски језик” и да нема изучавања “Босанској језика” и “националне групе предмета” за дјецу од И до В разреда.

На основу свега наведеног, по оцјени овог суда, тужена није доказала да не постоји дискриминација тужитеља, насупрот тога из проведених доказа,може се извести поуздан закључак да су тужитељи као ученици тужене Бошњачке нациналности од И до В разреда стављени у неповољнији положај у односу на ученике српске нациналности и у односу на ученике бошњачке националности од ВИ до ИX разреда, када су у питању права на образовање, а што је битан сегмент у изградњи и чувању властитог идентитета, јер не могу користити уџбенике на властитом језику и имати образовни процес исти или сличан другима. То се види како из службених наставних планова и програма за поједине разреде основне школе, тако и из исказа саслушаних свједока, као и из самог признања тужене.

Тужена није доказала да за такав процес образовања има аргументе у законским прописима баш супротно позитвни прописи одеређују нпр: Члан 3. став 1. Оквирног закона о основном и средњем образовању у БиХ („Службени гласник БиХ“ број 18/03; у даљњем тексту: Оквирни закон) обавезује власт у РС да систем образовања буде такав да се развија свијест о властитом културном идентитету, језику и традицији, на начин примјерен цивилизацијским тековинама, упознајући и уважавајући друге и другачије, поштујући различитости и његујући међусобно разумијевање, толеранцију и солидарност међу свим људима, народима и заједницама у Босни и Херцеговини и свијету. Према члану 1. Оквирног закона, РС је обавезна да осигура једнакост у образованом систему за све. Према члану 4. став 1. споменутог закона, свако дијете има једнако право приступа и једнаке могућности учешћа у одговарајућем образовању, без дискриминације на било којој основи. Члан 6. обавезује школу да у властитој средини и у средини у којој дјелује, допринесе стварању такве културе која поштује људска права и основне слободе свих грађана, како је то утемељено Уставом БиХ и осталим међународним документима из области људских права које је потписала БиХ. Према члану 7, језици конститутивних народа Босне и Херцеговине употребљават ће се у свим школама, у складу са Уставом Босне и Херцеговине. Сви ученици ће у школама изучавати писма која су у службеној употреби у Босни и Херцеговини. Члан 34. став 2. Оквирног закона прописује да школа своју улогу и обавезе остварује у окружењу које развија културни и национални идентитет, језик и вјероисповијест сваког ученика, које је сигурно и у којем не постоји било какав облик понижавања или деградирања. Школа не смије вршити дискриминацију у приступу дјеце образовању или њиховом учешћу у образовном процесу, на основу расе, боје, спола, језика, религије, политичког или другог мишљења, националног или социјалног поријекла, на основу тога што су дјеца с посебним потребама, или на било којој другој основи (члан 35). Школа промовира једнаке шансе за све своје ученике, наставнике и остале запосленике, уважавајући и промовирајући истовремено и право на различитости међу њима. У том циљу надлежне образовне власти и школа утврђују и проводе властите програме који подржавају и његују различите културе, језике и вјероисповијести својих ученика и запосленика (члан 36). Закон о основном васпитању и образовању РС („Службени гласник РС“ бр. 119/08 и 71/09; у даљњем тексту: Закон) прописује идентичне обавезе као и државни закон. Члан 7. став 1. ј) Закона прописује развијање свијести о позитивној припадности властитом културном идентитету, језику и традицији на начин примјерен цивилизацијским тековинама као циљу образовања. Члан 9. Закона гарантује свој дјеци једнако право приступа и једнаке могућности у основном образовању и васпитању без дискриминације по било којем основу, без било какве дискриминације (члан 11). Школа има одговорност да у средини у којој дјелује допринесе стварању културе која поштује људска права и основне слободе свих грађана како је то утемељено Уставом и осталим међународним документима из области људских права које је потписала Босна и Херцеговина (члан 11. став 2). Према члану 12. Закона, настава у основном образовању и васпитању изводи се на службеним језицима конститутивних народа, уз коришћење оба службена писма, ћирилице и латинице. Све горе наведене нормативне обавезе, тичу се школе. Не може се једна јавна установа, као што је школа, екскулпирати од одговорности јер (а) норме не предвиђају специфичну одговорност неког органа / тијела / дијела власти, а многе од горе наведених норми, штавише, еxплиците прозивају школу као нормативног адресанта.

Процес образовања за који се опредјелила тужена, а односи се на ученике бошњачке националности од И до В разреда, је имао за посљедицу протесте, исписивање дјеце из школе, њихово уписивање и школовање у импровизованим теренским центрима школе из Сарајева, са знатним трошковима и неадекватним условима, покретање прекршајних поступака против родитеља због исписа дјеце из школе, а што је све непропорцијонално могућности тужене да настави систем образовања какав је она водила од 2002.године до 2013.године (вријеме примјењивања Привременог споразума министра образовања), те систем образовања какав тренутно води за ученике од ВИ до ИX разреда бошњачке нациналности, у којима није било нити има примједби на образовни систем и настава се одвија без икаквих проблема. Суд сматра да је напуштање школе од стране тужиоца противно интересима и саме тужене јер смањивањем броја ученика проузрокује смањивање обима послова, упосленике, буџет и др.

Због свега наведеног суд жели истаћи да постоји „модус операнди“ за рјешавање овог проблема, добар примјер је образовни процес за ученике тужене од ВИ до ИX разреда бошњачке нациналности, с тим да су сви актери који су надлежни да рјеше ово питање (укуључујући и родитеље тужиоца) дужни да поступају савјесно, стављајући у први план инетресе млдб тужитеља као дјеце, ослобођени сваког непримјереног утицаја, нпр политике, медија и слично.  

Суд је цијенио и друге проведен доказе али исти, по оцјени овог суда, нису битни за пресуђење у овој правној ставри.

Због свега наведеног суд је примјеном цитираних позитивних прописа у цјелости усвојио тужбени захтјев тужилаца.

Обзиром да су тужиоци у цјелости успјели у парници у смислу одредби члана 386.став 1.ЗПП-а, тужена је дужна да им надоканди трошкове поступка који се састоје од трошкова пуномоћника двоката према АТ РС и то трошкови предходног поступка: за састав уређене тужбе и приступ на три одржана рочишта по 800,00 КМ тј. 3.200,00 КМ,  увећано за 17% ПДВ тј. 544,00 КМ, тако да укупни трошкови предходног поступка износе износе 3.744,00 КМ, трошкови обновљеног поступка за приступ на три одржана рочишта по 800,00 КМ тј.2.400,00 КМ, трошкови пута на одржана рочишта на релацији Сарајево-Сребреница и обратно 1.536,94 КМ укупно, награда за одсуство из канцеларије 36 сати по 60 КМ тј.2.160,00 КМ, што све укупно износи 9.296,00 КМ, увечано за 17% ПДВ тј. 1.580,48 КМ, тако да укупни трошкови поступка износе 10.976,00 КМ.

                                                                                                                        Судија

                                                                                                                  Сеад Алић